Autor: Maja Beganović
Beograd
Prve vesti o svetskoj epidemiji smrtnosnog virusa, odluke o ograničenju kretanja, oboljevanju onih koje poznajemo , odlaganje bitnih odluka i promena životnih planova, neizvesnost i izmenjena medjuljudska komunikacija zatekli su čitavo čovečanstvo nespremno na dešavanja ovakvih razmera, dok se recepcija svega navedenog može podvesti pod termine : stres i trauma.
Ipak, ovi pojmovi su značajno širi, poznati nauci, a tribina „O ne(zdravim) mehanizmima nošenja sa stresom“ održana u Domu omladine uz učešće prof. dr Tamare Klikovac, vanredni profesor na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, psihološkinja i sistemski porodični psihoterapeut, Tamare Vidović, psihološkinja i telesni psihoterapeut, Marka Tomaševića, psiholog i psihoterapeut pod supervizijom i dr.Daniela Meškovića psihoterapeut i lekar, dobrodošla je da nas podseti na neke aspekte strese kao i na načine povratka u optimalnu ravnotežu.
Moderator tribine bila je dr Tijana Mirović, psihološkinja i KBT/REBT, sistemski porodični psihoterapeut, shema terapeut i supervizor.
Učesnici su stres definisali kao poremećaj unutrašnje ravnoteže, dok se pod traumom smatra strašni događaj koji nas ugrožava, ali i svaki događaj koji se desi kada za to nismo spremni. Na stres odnosno traumu reagujemo na različite načine a jedan od njih je beg, beg od situacije ili beg od ljudi. Drugi način je pokušaj da se borimo, iz čega u tom suočavanju, možemo početi opsesivno da mislimo o nečemu.Tako su pojedinci za vreme trajanja karantina, boreći se sa stresom, čistili i dezinfikovali više nego što bi bilo potrebno i na taj način se dodatno iscrpljivali, jer im je bilo teško da nadju pravu meru.
Od Tamare Klikovac publika je mogla čuti naučno objašnjenje, po kome se, kada smo izloženi stresu u složenoj laboratoriji našeg tela dešavaju različiti procesi. Pre samo 15 – 20 godina govorilo se o psihoreakcijama koje se dešavaju zbog stresa, koji tada nije bio priznat kao uzrok somatskih bolesti. Pozitivan stres povodom nekog intenzivnog ili neočekivanog pozitivnog događaja motiviše nas, i nema negativne posledice po naše zdravlje. Toksični stresovi u koje spadaju konflikti u porodici, problemi na radnom mestu, neslaganje sa društvenim okruženjem, ali i pandemija, mogu izazvati neželjene biohemijske reakcije u našem telu. Stres može izazvati i niz emocija: strah, tugu, zavist, krivicu, beznadežnost, bespomoćnost. Kada se takvo stanje kombinuje sa nezdravom hranom i nezdravim načinom života kao i i biohemijskim reakcijama koje izaziva, može nastupiti bolest.
Procesi autonomnog nervnog sistema koji se odvijaju mimo naše svesne kontrole uključuju i činjenicu da se u stanju stresa nivo glukoze povećava u jetri i u krvi, dok se istovremeno se luči i hormon kortizol kome treba mnogo više vremena da se vrati u normalne vrednosti. Kortizol sprečava da bela krvna zrnca reaguju, te može dovesti do pojave autoimunih oboljenja. Pojačano lučenje kortizola javlja se 3 do 5 godina pre pojave prvih malignih ćelija u organizmu, kako pokazuju istraživanja. Rezultati nekih naučnika takodje govore o redukcijama volumena hipokampusa na nivou hipotalamusa, a najteži znaci mogu se uočiti se kod veterana rata i kod žena koje su zlostavljane i/ili silovane.
Tamara Vidović istakla je da stres ostavlja trag, kao i da naše telo pamti. Predstavila je mapu zona nervnog sistema , i pokušala da prikaže gde se nalazi „ja“. Uobičajenim danima kada je sve donekle dobro, simpatikus i parasimpatikus se smenjujuu funkcionisanju i to se naziva optimalna zona, međutim stanja akutnog stresa mogu da dovedu do izlaska iz ove zone i do hiperaktivacije, odnosno aktiviranja reakcije: bori se ili beži, impulsa kojim možemo biti preplavljeni. Takođe može doći i do hipoaktivacije tzv. „zaledjenosti“ ispod optimalne zone parasimpatikusa, koje vodi u depresiju, letargiju. Ljudi pod stresom veoma često „beže“u gornju ili donju zonu.
U težnji povratku u optimalnu zonu možemo primeniti različite tehnike:
- Kroz čula –u optimalnu zonu možemo se „vratiti“ tako što ćemo se opustiti i tražiti nešto pogledom.Na taj način ćemo pokrenuti mišiće vrata i angažovati vid te vratiti sebe u optimalnu zonu.
- 5,4,3,2,1
Još jedan način krije se u postavljanju sebi pitanja: Kojih 5 stvari mogu da vidim? Koje 4 stvari mogu da dodirnem? Koje 3 stvari mogu da čujem? Koje 2 stvari mogu da onjušim? Šta mogu da osetim u ustima? Dajući odgovore, aktiviramo sopstvena čula i vraćamo se u optimalnu zonu delovanja.
- Kroz aktivnosti koje nam prijaju
Povratak u optimalnu zonu može se odvijati i kroz crtanje i bojenje, slušanje muzike, pisanje dnevnika, poezije i sl. Za ove aktivnosti nam je potrebno da odvojimo sopstveno slobodno vreme.
- Kontrolom disanja
Jedina funkcija organizma koja je nesvesna, a koju najpre možemo osetiti je disanje. Primarno, ukoliko položimo ruku na grudi i ruku na stomak,primetićemo kako se disanje odvija, a ovaj osećaj možemo pojačati sledećim vežbama:
- Postavljajući ruke iza glave, opuštamo vrat i ramena i uravnotežujemo disanje.
- Jednu ruku postavljamo na čelo, a drugu na potiljak gde takođe možemo osetiti pulsiranje, opustiti vrat i uravnotežiti disanje.
- Desnu ruku stavljamo na srce, a levu na čelo, opuštamo se i dišemo.
- Desnu ruku stavljamo na srce, levu na stomak i osetimo pomeranje stomaka, uravnotežujući disanje.
- Samozagrljaj može takođe biti korisna tehnika. Jednu ruku postavimo pod pazuh druge ruke, dok drugom lagano dodirujemo rame suprotne ruke.
Marko Tomašević, dao je kratak uvid kako da se razmišljanjem vratimo u optimalnu zonu.
Kao kognitivno bohevioralni terapeut, on smatra da nekada nije važno kakve su stvari zaista već je najvažnije kako ih mi vidimo. Ako znamo da su naša uverenja ta koja uzrokuju način na koji vidimo stvari, možemo preispitati sopstvena uverenja. Možemo pokušati da zanemarimo krajnosti, crno-belo vidjenje sveta, već pokušati da se zapitamo: Kako to funkcioniše na društvenom nivou, kako sebe možemo posmatrati u širem kontekstu? Kako doživljavamo sebe, druge i društvo? Možemo se o tome edukovati i videti i sebe i druge na drugi način, pa čak i napraviti otklon od stresa izazvanog virusom Covid 19.
Dr.Daniel Mešković postavio je niz pitanja: Šta da radim ako nešto ne mogu da kontrolišem? Šta ako ne mogu da kontrolišem sadržaj mojih misli? Šta ako ipak mislim da je to što mislim tačno? Misli izazivaju emocije, ali to nije tako jednostavno. Misli se na neki način beleže. Još su doktor Le Dula i grupa francuskih psihologa šezdesetih godina XX veka tvrdili da je u hipokampusu zapisano sve što možemo sročiti, a da amigdale pamte sve što možemo osetiti.
Ponekad imamo otpor prema tome što osećamo, pa mislimo da to nipošto ne smemo osećati. Ključ je, zapravo u prihvatanju, a prihvatanje ne znači slaganje, nego samo mirenje sa saznanjem o sopstvenoj poziciji ili emociji, npr. depresija, ljutnja, bes, ushićenost itd. Kada to prihvatimo, drugačije posmatramo stvari, pa ćemo drugačije i reagovati. Ako uzmemo za primer čoveka koji tone u živo blato, da li će pre izaći onaj koji se koprca ili onaj koji mirno prihvati okolnosti, usmeravajući energiju na razmišljanje ima li šansi da se izbavi i kako? Prihvatanje trenutnog stanja je najbolja polazna tačka za sve dalje metode povratka u optimalno stanje, a praktične tehnike smo već opisali prethodno.
Posmatrajući i slušajući sve o načinima da se otkloni stres, nije teško zaključiti da se stres otklanja onim što čini da se čovek dobro oseća. Umetnici osećaju smanjenje stresa kada stvaraju umetnička dela i kada žive od svog rada. Pokazane vežbe Tamere Vidović mogle bi biti performans po sebi. Umetnik-ca dočarava svoje otklanjanje stresa svojim prisustvom, disanjem i vežbama.
Kada govorimo o mišljenju i emocijama, stvarnost svako doživljava na specifičan način. Samo beleženje je veoma dragoceno i umetnici ga sprovode u većini slučajeva – i u stanju hiperaktivacije, hipoaktivacije, i u optimalnoj zoni kao i kada su u karantinu i kada to nisu.
Nove teme koje je ova tribina otvorila medju kojima su – kako pratiti svoje disanje pod maskom; da li su neke osobe osetljivije na stres od drugih; koliko se dugotrajni stres može odraziti na psihofizičko zdravlje u celini, kao i kako će se procesi umetničkog delovanja transformisati u novim okolnostima, ostaju za razmišljanje i neke naredne susrete i diskusije.
Maja Beganović
